ČITALI
SMO ZA VAS
Milorad
Tomanić
SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ
Izdavać:
Medijska knjižara Krug
Beograd, Makedonska 5
(OPASKA: objavljujemo ovaj
članak u izvornom obliku, na srpskom jeziku, Hrvatski informativni
centar)
Predgovor
Na samom početku rada na ovoj knjizi, dok je sve još bilo u
fazi prikupljanja podataka i prvih razmišljanja o njenom mogućem
izgledu, imao sam želju da to bude jedan hronološki i što celovitiji
prikaz većine dešavanja na prostorima bivše SFRJ tokom poslednje
dve decenije XX veka.
Ubrzo sam, međutim, shvatio da je moja želja, nalik želji onih
koji su pokušali da naprave Veliku Srbiju, neostvariva. Čitava
menažerija likova koji su se ko zna odakle pojavili i godinama
tutnjali javnom scenom Srbije, a posebno gomila izgovorenih
gluposti u tom periodu, naterali su me da se, baš kao i borci
za Veliku Srbiju, spustim na zemlju i budem mnogo skromniji
u svojim namerama.
Postalo mi je jasno da je to ogroman posao koji zahteva timski
rad iz kojeg bi proizašla višetomna enciklopedija srpskog zanosa,
ludila i stradanja tokom 80-ih i 90-ih godina. Zato sam se opredelio
za samo jedan segment, jednu kariku lanca koji je bio obmotan
oko vrata srpskog naroda i koji ga je polako, ali sasvim sigurno
davio. Ta karika bili su "ljudi u crnom", tj. episkopi
i sveštenstvo Srpske pravoslavne Crkve. (Naravno, ne svi, ali
svakako ogromna većina)
Za njih sam se odlučio bez mnogo dvoumljenja. Već posle prvih
pročitanih stranica crkvene štampe oni su postali moji apsolutni
favoriti. Proveo sam sate i sate u patrijaršijskoj biblioteci
čitajući crkvene novine, časopise, službene glasnike, i sve
više otkrivajući da ispod tih crnih mantija kucaju žestoka i
strasna srca koja bi mogli poželeti i oni najžešći i najstrasniji
momci.
Ali, iako su "glavni junaci" ove knjige prvenstveno
pojedini velikodostojnici SPC, bilo je neizbežno da se pažnja
posveti i drugim ljudima čije je glavno oružje reč, onima koji
su uz srpske episkope bili vodeći konstruktori gradevine zvane
Velika Srbija. Gradevine koju će Srbi pokušati da podignu pod
rukovodstvom Slobodana Miloševića i koja će im se na kraju sručiti
na glavu.
Naravno, osim ljudi, za ovu knjigu važne su i ideje, reči koje
su ti ljudi upućivali svom nesrećnom srpskom narodu. Mada mnogi
misle drugačije, trebalo je uložiti veliki napor da se Srbi
uvere u ispravnost svega onoga što su neki pripadnici njihovog
roda činili tokom ratnih 90-ih godina. Trebalo je srpski narod
ubediti da je uvek vodio odbrambene i pravedne ratove koji su
uvek započinjali oni drugi. Nije bilo nimalo lako navesti jednog
običnog, prosečnog čoveka da iz mirnog porodičnog života ode
na ratište i počne da ubija.
I da još poveruje da je sravnjivanje Vukovara sa zemljom i držanje
Sarajeva u opsadi više od hiljadu dana bogougodno delo srpskih
pravednika. Za sve to bila je neophodna dobro razradena ideologija.
Inače, da je nije bilo, odnos većine Srba prema svemu što se
dešavalo tokom 90-ih godina verovatno bi bio sasvim drugačiji.
Ili, kako to kaže sociolog Leo Kuper: "Bar kada dejstvuju
zajedno, izvršiocima genocida potrebna je neka ideologija kako
bi dali legitimitet svome ponašanju, jer bi se bez nje morali
i sami i medusobno videti onakvima kakvi u stvari jesu - obični
lopovi i ubice."'
A kada je srpski narod, i pored silnog truda svojih umnih prvaka,
doživeo jedan od najvećih poraza i padova u istoriji, trebalo
ga je ubediti da je to opet znak njegove posebnosti i pravednosti.
Mitropolit Amfilohije, na primer, govorio je: "Hoće Bog
nešto veliko od ovog naroda čim ga stavlja u žižu svetskih zbivanja."
Sličnost ovih mitropolitovih reči sa porukama koje su Nemci
pre i tokom II svetskog rata dobijali od svojih voda možda je
sasvim slučajna. (I sa Nemcima je Promisao imala neke posebne
namere, jer i oni su sredinom XX veka bili stavljeni u centar
svetskih zbivanja, baš kao i Srbi na kraju tog istog veka.)
Možda je slučajna i sličnost u odnosu srpskih i nemačkih voda
prema pripadnicima svojih naroda.
Taj odnos najbolje su izražavale dve teoreme koje je uspostavio
Jozef Paul Gebels, Hitlerov ministar za propagandu i prosvećivanje
narodnih masa, a koje su glasile: "Kažete li laž dovoljno
puta i zatim je ponavljate, ljudi mogu početi verovati u nju"
i "Običan svet je uglavnom primitivniji nego što možemo
zamisliti.
Propaganda uvek mora biti jednostavna i imati mogućnost ponavljanja".'
Ali, da li je slučajna i identična sudbina srpskog i nemačkog
naroda koji su preživeli velika stradanja pričinivši pripadnicima
drugih naroda još veća? Pokušaj da odgovorimo na to pitanje
jedan je od osnovnih motiva ove knjige.
Novi srpski poredak
Mnogi ugledni i umni Srbi dugo već pokušavaju da ubcdc pripadnike
sopstvenog naroda da su neorganizovani, nesposobni za strpljiva
projektovanja i da malo šta rade po planu, nego sve ad hoc,
u hodu i od danas do sutra.
Kao suštu suprotnost takvoj predstavi o Srbinu obično navode
organizovanog, preciznog i dugoročnom planiranju sklonog Nemca.
U ovom karakterisanju svog naroda pojcdinci su čak pomalo i
preterivali. "Srbi su lud narod!" rekao je Jovan Rašković,
voda krajiških Srba, u jednom razgovoru sa predsednikom Franjom
Tuđmanom, neposredno pred početak rata u Hrvatskoj. Iako je
bio tajan, ovaj razgovor dvojice lidera je zbog nekorektnosti
hrvatske strane ipak prezentovan javnosti. Tako je srpski narod
mogao da sazna kakvo mišljenje o stanju njegovog nervno-duševnog
zdravlja ima jedan stručnjak za tu oblast, neuropsihijatar Jovan
Rašković.*(a)
Međutim, dešavanja na prostorima bivše SFRJ tokom 80-ih i 90-ih
godina pokazala su da je ovakva slika o srpskom narodu, ili
možda preciznije o njegovim vodama, apsolutno netačna. U stvari,
moglo bi se reći sasvim suprotno.
Pastiri srpskog slovesnog stada, i oni svetovni i oni duhovni,
demonstrirali su takvu sposobnost dugoročnog planiranja i projektovanja
na kakvoj bi im mogli pozavideti i sami Nemci. Cini se, čak,
da je i priča o naivnom i neorganizovanom Srbinu bila rezultat
jednog dobro promišljenog srpskog plana.
U taj plan spadalo je i stalno pominjanje teorije o zaveri celog
sveta protiv Srba i o "novom svetskom poretku". Ipak,
ispod varljive površine prozirala se suština - u pitanju je
zapravo bila zavera Srba protiv celog sveta i "novi srpski
poredak" koji je trebalo uspostaviti bar na prostorima
bivše SFRJ.
One koji na ovakvu tvrdnju sumnjičavo klimaju glavom,misleći
da Srbi za to nisu imali mogućnosti, prvenstvenotehničkih, podscćamo
da je poznati srpski slikar i patriota Milić od Mačve svim neprijateljima
srpskog roda zapretio "Teslinom bežičnom energijom pozajmljenom
iz središta magnetskog polja Zemlje". "Uskoro će Srbi
biti gospodari sveta.
Već sada Srbi raspolažu tajnim oružjem iz takozvanog Teslinog
paketa, predatog 1943. godine ambasadoru Fotiću. Ako samo jedna
bomba padnc na Beograd - Vatikan, Beč, Bon i Zagreb biće potreseni
iznutra silom formulc V3=0. Kad se to desi, Atlantiđani će se
pojaviti i proglasiti Srbe imperijalnim narodom, koji će od
tog časa u ime njih zavesti red na Zemlji i zagospodariti svetom."'
Na ovaj način, govorio je Milić od
Mačve, u dva napada bili bi uništeni Zagreb, Beč, Tirana, Sofija,
Prag i Vatikan. Rim bi bio pošteden, jer Srbi cene nje govo
umetničko nasleđe. U drugom krugu stradala bi cela Ne mačka
i njoj slične države, a takođe i gradovi Ankara, Teheran, Džeda,
Meka i Medina. To što Srbi nikada nisu izvršili ova dva
razorna napada verovatno treba pripisati dobroti srpskog srca.
Osim stradanja koje su im Srbi mogli prirediti, Milić od
Mačve je prorokovao i kako će Bog kazniti srpske neprijatelje:
"Čitavu zapadnu hemisferu zahvatiće neslućena lančana tek
tonska pomeranja u trajanju od 15 minuta. Tako da će živih ljudi
ostati samo toliko da se može skloniti pod krošnju jedne šljive.
Ta krošnja je metafora za Srbiju." Naravno, Srbi će "jedi
ni biti u stanju da posle ove tektonske katastrofe kao jedini
preživeli narod žive na planeti. To je zbog toga što će ovih
narednih osam godina dok ne dođe do katastrofe Srbi pod sankcijama
naučiti da žive u prirodi i to će ih spasti. Oni će jedini tada
biti u stanju da posle apokalipse obnove novu evropsku civilizaciju.''
Po rečima srpskog slikara i patriote, ova
"tektonska katastrofa" trebalo bi da se dogodi u junu
2001.godine. Nažalost, Milić od Mačve nije doživeo da vidi da
li će se njegovo proročanstvo obistiniti, ili će i Gospod prema
srpskim neprijateljima biti velikodušan kao što su Srbi bili.
U znak poštovanja za ove i mnoge druge mudre reči koje je izrekao
tokom svog ovozemaljskog života,
sljedeća
