ČITALI
SMO ZA VAS
(prvi dio)
Milorad Tomanić
SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ
Izdavać: Medijska knjižara Krug
Beograd, Makedonska 5
(OPASKA: objavljujemo ovaj članak u izvornom obliku, na srpskom
jeziku, Hrvatski informativni centar)
Sličnost između
Aldolfa Hitlera i svetoga Save
U maju 1991. bilo je još "dobrih
znakova". Posle više od tri decenije, iz Amerike (iz porte
manastira Sv. Save u Libertvilu, kod Čikaga) prenete su mošti
čoveka čiji je duh suvereno vladao Srbijom od sredine 80-ih
godina; čoveka koji je nosio odlikovanje nacističke Nemačke
i koji je u trenutku lucidnosti otkrio da postoje značajne sličnosti
izmedu Adolfa Hitlera i svetoga Save; čoveka čija se misao mnogima
učinila kao dobro opravdanje da srpski nacionalizam 80-ih i
srpski socijalizam 90-ih stope u srpski nacionalsocijalizam
(nacizam).
Taj čovek bio je vladika žički Nikolaj Velimirović. Tako je
vladika Nikolaj, posle 35 godina, u Srbiji bio prisutan i duhom
i telom (tj. njegovim ostacima). Vraćen je mrtav tamo gde sam
nije hteo da se vrati živ. Naime, posle Drugog svetskog rata,
ne želeći da živi u komunističkoj Srbiji i Jugoslaviji, vladika
Nikolaj je otišao u Ameriku. Objašnjavajući taj svoj postupak
imao je običaj da kaže: "Kada kuća gori - požar gasite
izvana". Iako je u Srbiji početkom 90-ih još uvek važilo
"i posle Tita Tito", mošti vladike Nikolaja su prenete
iz Amerike u nadi da mu mrtvom komunizam u Srbiji neće smetati
i da bi, možda, iznutra mogao da ugasi ono što živ nije mogao
izvana.
***
Vladika Nikolaj Velimirovićje rođen 23. decembra 1880. godine
(po starom kalendaru), ili 5. januara 1881. (po novom), u malom
selu Lelić nedaleko od Valjeva. Bio je najstarije dete oca Dragomira
i majke Katarine, koji su imali još osmoro dece. Kada je završio
osnovnu školu i gimnaziju, Nikola Velimirović je pokušao da
se upiše na Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila
zato što je bio sitan telom i uzak u grudima. S mukom je primljen
i u Bogosloviju.
"Na prijemnom ispitu kod svog episkopa pokazalo se da Nikola
ima slab sluh za pevanje, pa još kada ga je episkop video onako
malog, bez obzira na sve bogatstvo njegove duše, rekao je: 'Šta
će nam ovaj? Zašto da šaljemo ovo slabunjavo dete? Neće izdržati
tamo, umreće, te ćemo uzalud baciti pare.' Međutim, dete se
nije pokolebalo, i bilo je primljeno."
U Bogosloviji Nikola Velimirović je postigao daleko šire obrazovanje
od onog koje je predviđeno. Mnogo je čitao i "proučio Tolstoja,
Dostojevskog, Šekspira, Puškina, pa i Marksa i mnoge druge svetske
pisce i domaće pisce i filosofe"." Školovanje jc nastavio
u Rusiji, Nemačkoj i Švajcarskoj (starokatolički univerzitet
u Bernu), gde je stekao doktorat iz teoloških nauka. Zvanje
doktora filozofije stekao je na Oksfordskom univerzitetu. Po
povratku u Srbiju, zamonašio se u manastiru Rakovici, pored
Beograda, 20. decembra 1909, dobivši ime Nikolaj. Kada je počeo
Prvi svetski rat, vlada Nikole Pašića gaje poslala da u Engleskoj
i Americi diplomatski deluje protiv austrougarske propagande
i da afirmiše pravednu borbu Srba. Poznati srpski naučnik Mihailo
Pupin, koji se u to vreme angažovao na istom zadatku, rekao
je: "Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio sveti
Sava pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred
Anglosaksoncima."'
Po završetku Prvog svetskog rata, dok je još bio u Engleskoj,
Nikolaj Velimirović je izabran za vladiku žičkog (25. marta
1919), ali je već sledeće godine premešten u Ohridsku eparhiju.
Nekoliko godina kasnije (1934) vraćen je u Žiču. Kada je počeo
Drugi svetski rat, Nemci su vladiku Nikolaja stavili u kućni
pritvor u manastir Ljubostinju, a onda je 3. decembra 1942.
poslat u manastir Vojlovac, blizu Pančeva. Godine 1943. u isti
manastir doveden je i tadašnji patrijarh srpski Gavrilo Dožić.
Krajem leta 1944. obojicu su poslali u koncentracioni logor
Dahau. Na kraju Drugog svetskog rata i patrijarh Gavrilo i vladika
Nikolaj zatekli su se u Sloveniji. Posle jednog perioda provedenog
u zapadnoevropskim zemljama, patrijarh Gavrilo se vratio u Srbiju
i ponovo preuzeo vodenje Srpske crkve, dok je vladika Nikolaj
odlučio da ode u Ameriku. Tu je i umro 18. marta 1956. godine,
u ruskom manastiru Sv. Tihona u Pensilvaniji, a sahranjen je
u srpskom manastiru Sv. Save u Libertvilu.
Mihailo Pupin, naravno, nije bio jedini Srbin koji je izuzetno
cenio vladiku Nikolaja i uporedio ga sa svetim Savom. I po mišljenju
oca Justina Popovića, jednog od najpoštovanijih srpskih i uopšte
pravoslavnih teologa, vladika Nikolaj Velimirović je bio najveći
Srbin posle svetog Save." Đakon Radovan Bigović, profesor
Bogoslovskog fakulteta, naziva ga "bogovidac" i "tajnovidac".
Za njega "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad isti. Uvek
aktuelan i savremen."" Za vladiku Lavrentija on je
"drugi Hristos"." a za mitropolita Amfilohija
"Zlatoust srpski"."' Prema vladici Nikolaju najuzdržaniji
je bio patrijarh Pavlc koji je za njega rckao samo da je "Veliki
saradnik Božiji".''
Od sredine 80-ih, kada su u Srbiji počeli intenzivni radovi
na tome da "svetina uzme uk" i da se "zanese
čitav narod", kako je to nekada govorio Laza Kostić,"
u crkvenim časopisima redovno su objavljivani tekstovi iz pera
vladike Nikolaja. U tome je prednjačio "Glas crkve",
časopis Eparhije šabačko-valjevske, čiji episkop je u to vreme
bio Jovan Velimirović, nećak vladikc Nikolaja Velimirovića.
Preko ovog časopisa vođen je i "obračun sa protivnicima
vladike Nikolaja", pokrenuta je "akcija za povratak
njegovih moštiju iz Amerike", a traženo je i "proglašenje
vladike Nikolaja Velimirovića za sveca".°4 Iako vladika
Nikolaj nije bio kanonizovan, tj. Sabor ga nije proglasio za
sveca i uneo u Imenoslov svetih Srpske pravoslavne crkve, mnogima
to nije bila prepreka da ga samovoljno nazivaju svecem. "Prilikom
proslave prve slave 'Glasa crkve', marta 1986, ikonama na oltaru
crkve dodata je i ikona Sv. vladike Nikolaja".'° On je
postao patron i "slava" uredništva koje ga ,"proslavlja"
5/18. marta.
Mada ga porede sa svetim Savom i nazivaju najvećim Srbinom posle
njega, mnogo toga se ne zna o vladici Nikolaju Velimiroviću.
U svojoj knjizi "Od svečoveka do bogočoveka", đakon
Radovan Bigović kaže da je malo poznato, ili čak nepoznato,
da je vladika Nikolaj Velimirović nekada bio jedan od najvatrenijih
pobornika jugoslovenske ideje.5'* I kao što se vatreno zalagao
za tu ideju, nekoliko godina kasnije isto tako vatreno zalagao
se protiv nje. "Jugoslavija je značila prkos
" "Nikolaj je bio začetnik i ekumenske ideje o ujedinjenju
pravoslavnih i rimokatolika, o kojoj se, u to vreme, nije govorilo
medu rimokatolicima". (Sveti knez Lazar, 2 (26)/1999).
A evo šta o ekumenizmu kaže otac Justin Popović u knjizi "Pravoslavna
Crkva i Ekumenizam": "Ekumenizam je zajedničko ime
za psevdohrišćanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu
su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu.
A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve, nisu drugo već
jeres do jeresi. Njima je zajedničko evandelsko ime: svejereš'.
Hristu, prkos Svetom Savi, prkos Srpstvu,
prkos srpskoj narodnoj prošlosti, prkos narodnoj mudrosti, i
narodnom poštenju, prkos svakoj narodnoj svetinji - prkos i
samo prkos",'= govorio je kasnije ovaj "bogovidac"
i "tajnovidac", pošto je progledao i prestao i sam
da prkosi Hristu i svetom Savi.
U svojoj "Azbuci narodne odbrane" vladika Nikolaj
je rekao, misleći na Jugoslaviju, da se "narod može lako
prevariti jedanput, teže dvaput, triput nikada". Međutim,
kao što se kasnije pokazalo, ovo pravilo nije važilo jedino
za srpski narod i srpske vode. Na početku trećeg milenijuma
Srbija je davala sve od sebe da ubedi još jedinu preostalu uz
nju, Crnu Goru, da ostane u tom "prkosu Hristu", ili
"grobnici" srpstva, kako je vladika Atanasije Jevtić
nazivao Jugoslaviju. Iako su pojedini episkopi SPC dizali veliku
galamu protiv "treće, Miloševićeve Jugoslavije", kada
su videli da od pripajanja hrvatskih i bosansko-hercegovačkih
teritorija Srbiji neće biti ništa, iznenada su se ućutali.
Primirio se čak i vladika Atanasije Jevtić, poznat po rečenici
"U mutnu Maricu svaka Jugoslavija"." Svoj odnos
poštovanja prema gospodinu Vojislavu Koštunici, vladika Atanasije
nije promenio ni kada je ovaj od Slobodana Miloševića preuzeo
ulogu "grobara"* srpstva. Slično se ponašao i mitropolit
Amfilohije koji je otvoreno pledirao za opstanak države na čijem
čelu se sada nalazio njegov zet.**
Vladika Nikolaj Velimirović nije promenio mišljenje samo po
pitanju jugoslovenske ideje. 1 svoj nekadašnji stav prema Evropi
on je pretvorio u potpunu suprotnost. Po rečima protosinđela
(kasnije vladike raško-prizrenskog) Artemija: "U ovom drugom
periodu svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne
oblike tudinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju
i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni
prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost
Svetog Save.""
Zato je vladika Nikolaj sada poručivao srpskom narodu: "Srbija
je sused
"'Ko ne razume sudbinu Srba za Jugoslaviju, on sprema nama
treću grobnicu. Zato kada bude otcepljen Sandžak, videćemo kada
i kakva će biti ta dogovorena Jugoslavija", govorio je
vladika u martu '92. (Borba, 14-15. mart 1992). " Mitropolit
crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je stric Zorice Radović,
supruge gospodina Koštunice, tvrdi novinar Petar Luković. '
Evrope, ali Srbija nije Evropa. Neka pomogne Evropi, ako hoće
i može, ali neka se ne uliva u Evropu i ne gubi u Evropi. Rečju:
neka bude s Hristom, neka se hvali Hristom i ničim višc, pa
će se nebesna svetlost prosuti pred njom na putu."'(Krajem
90-ih mnoge srpske vode, pa i crkvene, Srbima su poručivale
sasvim suprotno.) U svom poznatom radu "Rat i Biblija"
iz 1931. vladika Nikolaj nije poštedeo ni Amerikance: "O,
vi Amerikanci, o vi Evropejci! Kako ste mnogo stradali i kako
ćete mnogo još stradati!
Sva takozvana kultura vaša svela se na borbu za moć, za nadmoć".
Ipak, deceniju i po kasnije, po završetku Drugog svetskog rata,
umesto u svoju voljenu Srbiju, vladika Nikolaj je radije otišao
u tu i takvu Ameriku.
Najzanimljiviji je bio stav vladike Nikolaja prema jednoj istorijskoj
ličnosti čiji su satanski um i ideje koje su iz njega potekle
proizveli smrt i patnje miliona ljudi širom sveta. Naravno,
reč je o Adolfu Hitleru. Dok je bio episkop ohridski, vladika
Nikolaj je, pored srpske, u Bitolju uredio i grobnicu nemačkih
vojnika. Pošto jedan takav hrišćanski čin nije mogao ostati
neprimećen, 1934. godine vladika Nikolaj je za njega dobio odlikovanje
nacističke Nemačke."' Već sledeće godine, vladika Nikolaj
Velimirović je napisao jedan rad pod nazivom "Nacionalizam
Svetog Save".* I kao što su mnogi njega poredili sa svetim
Savom, vladika je pronašao osobu za koju je smatrao da također
zaslužuje da se bar po nečemu uporedi sa najvećim srpskim svecem
- Adolfa Hitlera. Ali, kakvu je to sličnost vladika Nikolaj
video između najvećeg srpskog sveca i najvećeg svetskog krvoloka?
Da li u njihovoj ličnosti ili u nekom njihovom delu? I, zar
je bilo moguće između njih dvojice povući bilo kakvu paralelu,
po bilo kom osnovu?
Za vladiku Nikolaja, kao što ćemo videti, jeste. Naime, u svom
radu "Nacionalizam Svetog Save"" vladika Nikolaj
Velimirović tvrdi da je nacionalna crkva, tj. borba za nju,
"osnov pravog, jevandeljskog i organskog nacionalizma"
i da je takvu crkvu srpskom narodu stvorio sveti Sava. Taj posao
je on svršio "savršeno, svršio ga je bez borbe i bez krvi,
i svršio ga je ne juče ili prekjuče, nego pre 700 godina. Otuda
je nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi."
Ono što su Srbi ` već poodavno imali, "mnogi, pa i najkulturniji
narodi Zapada još nisu postigli". "Niko od svih evropskih
naroda nije uspeo u potpunosti u tome poslu onako kao što je
uspeo Sveti Sava. Pa ni Englezi, ni Skandinavci." Umorivši
se "od strašnih i stoletnih borbi i napora", mnogi
Evropljani "digli su ruke sasvim ne samo od crkve nego
i od vere hrišćanske".
"Tada su se intelcktualne i političke vode evropskih nasoda
rešile na korak očajnika, naime: na odvajanje nenacionalne crkve
od države i na stvaranje nacionalizma bez vere." "Šta
su time postigli sinovi Evrope", pita vladika Nikolaj,
i odmah odgovara: "Odvojili su crkvu od države, ali su
odvojili i sebe od naroda. I tako vidimo u tim zapadnim državama
jednu nepremostivu provaliju između inteligencije, koja se trudi
pošto - poto da ne veruje ni u šta, i naroda, koji hoće pošto
- poto da održi veru."
Ali, dok su intelektualne i političke vođe evropskih država
pravile korake očajnika i stvarale nepremostive ponore između
sebe i naroda, u jednoj evropskoj zemlji njen voda nije činio
takvu grešku. Naravno, reč je o Trećem rajhu i njegovom fireru
(voždu) - Adolfu Hitleru. "Ipak se mora odati poštovanje
sadašnjem nemačkom Vodi", kaže vladika Nikolaj, "koji
je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam
bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam.
I evo u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik
poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči
jedino svetitelju, geniju i heroju. A nama je taj posao svršio
Sveti Sava, prvi medu svetiteljima, prvi medu genijima i prvi
među herojima u našoj istoriji."
Za ovakav stav vladike prema jednom od najvećih zločinaca (ako
ne i najvećem) u istoriji čovečanstva, od boraca za "srpsku
istinu i srpska prava" nije se moglo čuti. Iako su od polovine
80-ih mnoga dela vladike Nikolaja Velimirovića iznova i iznova
izdavana, i mada je nesumnjivo najzastupljeniji crkveni pisac
po knjižarama Srbije, prema njegovoj maloj knjižici "Nacionalizam
Svetog Save" ponašalo se ignorantski i maćehinski. Nije
dozvoljeno Srbima da u punoj meri od najvećeg među sobom (posle
sv. Save) saznaju kakav je nacistički firer bio, tj. kako ga
je doživljavao ovaj "bogovidac" i "tajnovidac".
Ali, zato se moglo i čuti i pročitati da je "prema iskazu
generala Fon Lera, lično Adolf Hitler naredio da se uhapse patrijarh
SPC Dožić, mitropolit Zimonjić i vladika Nikolaj Velimirović".'"
Posebno je isticano da je vladika Nikolaj, zajedno sa patrijarhom
Gavrilom, bio u zloglasnom nacistićkom logoru Dahau. Međutim,
uz još nekoliko epskih podataka, priča se uglavnom na tome i
završavala, uz napomenu da su njih dvojica jedini crkveni velikodostojnici
u Evropi koji su bili u nekom nacistićkom konc-logoru.
Tokom svog boravka u koncentracionom logoru Dahau, vladika Nikolaj
je napisao i knjigu pod nazivom "Govori srpskom narodu
kroz tamnićki prozor". Jedan od zakljućaka koji bi se mogao
izvesti iz pomenutih podataka glasi: lažne su bile priće da
su vladale strahote u nacistićkim koncentracionim logorima.
Iz njih su izlazili živi i oni ći;e jc ulogorenje tražio lićno
Adolf Hitler. i što je još važnije, u tim konc-logorima prinudnog
rada ili nije bilo ili nije bio toliko naporan, pa su logoraši
u slobodnom vremenu mugli da se bave i naućnim i umetnićkim
stvaralaštvom, tj. mogli su i knjige da pišu!
Do ovako grotesknog zakljućka može se doći samo zahvaljujući
prikrivanjima, lažima i poluistinama, glavnom oružju onih koji
su se tokom poslednje dve decenije XX veka predstavlja(i kao
borci za srpske nacionalne interese (poput Hitlera za nemačke)
i doveli srpski narod na rub propasti.
Istina je, međutim, da je vladika Nikolaj Velimirović u logoru
Dahau proveo oko tri meseca, od početka septembra 1944. do decembra
iste godine, kao Ehrenhaftling (počasni zatvorenik).'"
Bio je smešten u posebnom delu logora, zajedno sa ostalim uglednim
zatvorenicima iz drugih zemalja. Njima je davana ista hrana
kojom su sc hranili i nemački oficiri, pa su ćak izlazili i
u grad pod nemaćkom pratnjom. Od 1943. godine stanje u logoru
Dahau za sveštenike - logoraše "unekoliko se popravilo",
kaže Branko Đordević, viši činovnik Patrijaršije, takođe logoraš,
u tekstu "Sveštenici u koncentracionom logoru Dahau",
objavljenom u "Glasniku Srpske pravoslavne crkve"
jula 1945. godine."' To poboljšanje se sastojalo u naredbi
da se sveštenici "ubuduće ne šalju s raznim transportima,
već da se upotrebe isključivo za poslove u logoru". "Svi
su morali raditi bez obzira da li je neko od njih episkop, ili
je tek dobio prvi čin u svojoj Crkvi.
Bilo je sveštenika i od 80 godina starosti, pa su i oni morali
raditi, naravno lakše poslove u samom bloku (domaći rad). Režim
koji je važio za sve internirce, važio je i za sveštenike (logorska
disciplina, rad, stan, hrana, odelo i dr.)."
Ali, naravno, bilo jc i izuzetaka. "Izuzetak jc ućinjen
prema Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gavrilu, Njegovom
Prcosveštenstvu Episkopu Nikolaju i jednom Francuskom Arcibiskupu,
koji su, dok ih s ostalim promitentima nisu odveli iz logora
u Tirol, živeli odvojeno od nas u tzv. počasnim bunkerima."
Deo logora u kome su se nalazili patrijarh Gavrilo i vladika
Nikolaj bio je visokim zidom odvojcn od dela u kome su se nalazili
"obični" zatvorenici i nije bilo dozvoljeno da se
sa njima vidaju ili sastaju.
"Poćasni zatvorenici" mogli su da nose svoju odeću,
a vladika Nikolaj i patrijarh Gavrilo, za razliku od drugih
sveštenih lica, nisu morali da sc briju i šišaju. I ono najvažnije,
zahvaljujući čemu je vladika uspeo za tri meseca da napiše svoju
knjigu, nisu bili terani na rad. I još jedan izuzetak. Od trinaest
srpskih pravoslavnih sveštenih lica koja su doživela kraj rata
u konc-logoru Dahau, njih jedanaest je moralo da saćeka da ih
oslobode "neobićno hrabri i odvažni američki vojnici"
koji su zauzeli logor "na Cveti 29. aprila 1945. godine,
u pet i po časova posle podne". Patrijarh Gavrilo i vladika
Nikolaj Velimirović to nisu morali da čekaju. Oni su iz logora
otišli nekoliko meseci ranije sa ostalim "počasnim zatvorenicima".
Da li je vladika Nikolaj promenio svoj stav o Adolfu Hitleru,
kao što je promenio o mnogo čemu drugom tokom života, i da li
je i posle Drugog svetskog rata firera smatrao za "svetitelja,
genija i heroja" sličnog sv. Savi, teško je reći. On sam
nikada se nije ogradio od tvrdnji iznetih u knjižici "Nacionalizam
Svetog Save". Međutim, jedno je sigurno: vladika je do
kraja života ostao Hitlerov istomišljenik bar kada su Jevreji
bili u pitanju. Upravo u knjizi "Govori srpskom narodu
kroz tamnički prozor", koju je 1944. godine napisao u konc-logoru,
vladika Nikolaj je poručio Srbima i celoj Evropi:
"U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju Gospoda Isusa
Sina hožijeg stvorili su od Evrope glavno hojište protiv Boga,
za davola... Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji
su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam,
i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu
revoluciju, i kapitalizam i komunizam. Sve su to izumi Židova
odnosno oca njihova - đavola. I to je sve u nameri da Hrista
ponize, da Hrista ponište, i da na presto Hrista stavc svoga
jevrejskog mesiju, ne znajući ni danas da je to sam Satana,
koji je otac njihov i koji ih je zauzdao svojom uzdom i bičeva
ih svojim bičem... Ali je za čuđenje da su se Evropejci kršteni
miropomazani, potpuno predali Židovima tako da židovskom glavom
misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju,
židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju,
i po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe."
Ove reči, koje su okarakterisane kao notoran semitizam, vladika
Nikolaj Velimirović je ispisao u svojoj 64. godini života. Reči
poštovanja, pa čak i divljenja, prema liku i delu Adolfa Hitlera,
iz knjižice "Nacionalizam Svetog Save", vladika Nikolaj
je napisao 1935, dakle u 55. godini života, u vreme kada ga
"u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja,
oduševljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i
crkvenonarodna delatnost Svetog Save", kako reče vladika
Artemije. Znači, nisu to bili stavovi nekog "zelenog",
ostrašćenog mladunca koji je već sutradan mislio, govorio i
radio nešto sasvim suprotno, nego duhovno zrelog čoveka. I pored
toga, pojedini srpski episkopi su vladiku Nikolaja Velimirovića
nazivali "drugi Hristos" i "Zlatoust Srpski",
prozivali ga svecem iako on to nije bio, a njegove misli citirali
kao ključne i nepobitne argumente čak i u svojim međusobnim
raspravama.
Takođe, ono što je drugima pripisivano kao greh, vladici Nikolaju
je praštano, ili bolje reći, uopšte nije pominjano. Na primer,
u jednoj od svojih brojnih javnih polemika, iz novembra 1991.
godine, vladika Atanasije Jevtić je šestorici "pravoslavnih
teologa i pisaca iz Pariza" ovako govorio: "Vi ne
samo da ne znate već vas se i ne tiču informacije o pravoj prirodi
sukoba i borbi u zapadnim krajevima Jugoslavije, gde vekovima
žive u susedstvu Srbi i Hrvati. Vi se iz dobrog zaklona na Zapadu
usuđujete da držite pridiku srpskim episkopima..."' Iz
isto tako dvbrog zaklona, sa još daljeg Zapada, tj. iz Amerike,
držao je pridike srpskim episkopima i vladika Nikolaj, ali mu
to nije uzimano za zlo. Te pridike su slušane i poštovane i
pored činjenice da mu je posle Drugog svetskog rata za nastavak
života draža bila Amerika od mnogovoljene Srbije. (Radilo se
tu o "Ijubavi na daljinu".) Amerika koju su neki nazivali
carstvom Jevreja, ili kako bi to vladika Nikolaj rekao "oca
njihova - đavola".
I za kraj ove poduže priče o vladici Nikolaju ("prema svecu
i tropar"), recimo da su opravdane reči gospodina Radovana
Bigovića koji kaže: "Nikolaj je uvek mlad i nov. Nikad
isti. Uvek aktuelan i savremen." Zaista, obimnu delo vladike
Nikolaja Velimirovića nalik je velikoj tržnici sa izborom različitih,
pa i sasvim suprotnih ideja. Ako ste neonacista i želite svoje
mišljenje da potkrepite citirajući neki autoritct koji afirmativno
govori o Adolfu Hitleru, zavirite kod vladike Nikolaja i, kao
što smo već videli, naći ćete ono što vam je potrebno. Ako ste
za ideju jugoslovenstva, protiv ideje jugoslovenstva, za ekumenizam,
protiv ekumenizma, za Evropu, protiv Evrope, za humanizam, protiv
humanizma itd., itd., kod vladike Nikolaja za svakoga će se
pronaći ponešto. Nikoga on neće ostaviti nezadovoljenim, osim
one koji bi možda da o Jevrejima kažu neku lepu reč.
